Настанак и развој дизања тегова

Једна од основних карактеристика спорта јесте такмичење. Дизање тегова је велика драма где је најважније победити самог себе. Једна је од ретких спортских грана где судија не може прогласити победником некога ко то није заслужио. Слободно судијско уверење је минорног карактера – спортиста је подигао, или није подигао тег изнад главе, а до данас на великим међународним такмичењима није забележен ни један већи инцидент у коме је погрешна судијска одлука била од значајног утицаја на такмичарски пласман.

Килограм је симбол дизања тегова. Неки резултати из прошлости и данас су недостижни. Осамдесетих година XIX века су забележени бројни светски рекорди: Американац Адам Коркоран је 04.10.1873. године, тег тежине 5,44 кг потискивао десном руком 14000 пута.

Канађанин Луис Кир (1863–1912) је 18.01.1892. године, тег тежине 247 кг подигао изнад тла са малим прстом. Успео је да неколико сантиметара од земље подигне са обе руке 862,2 кг, са једном руком 448,6 кг, а са једним прстом 252,3 кг.

Макс Даутиџ је постигао следеће рекорде: за 1 сат је извео 2290 чучњева, за 2 сата 4200 чучњева, за 3 сата 6000 чучњева; са 37,5 кг је извео 300 чучњева, са 50,0 кг 200 чучњева, са 65,0 кг 150 чучњева, са 70 кг 100 чучњева, а са 100 кг 67 чучњева; на једној нози је извео 103 чучња, са 80 кг 39 чучњева на левој нози, а на десној 41 чучањ.

Свет је био збуњен снагом, а стручњаци техником коју је крајем XIX века демонстрирао најјачи Баскијац Иганцио Перурена. Пред 5000 гледалаца, 01.05.1984. године у Виторији, на подијуму на коме се одржавало Европско првенство у дизању тегова, Игнацио је за 3 минута три пута левом руком подигао камен тежак 200 кг на раме и после трећег подизања, са теретом на рамену, попео се на такмичарски подијум, руковао са Анатолијем Писаренком и спустио камен. Непосредно пре тога, Перурена је са обе руке подигао камен тежак 260 кг три пута на раме.

Овај Баскијац је познат по следећим рекордима: са обе руке је четири пута за пет минута подигао четвороугаони камен изнад главе тежак 285 кг; једном руком је подигао цилиндрични камен тежак 240 кг; за један сат и четрдесет седам минута је цилиндрични камен тежак 200 кг, користећи само једну руку, подизао 60 пута.

Експерти ове спортске гране још увек се нису усагласили где је граница између дизања тегова као „манифестације снаге“ и дизања тегова као спорта. Међутим, сви су сагласни да је модерно дизање тегова настало осамдесетих година XIX века и да се може говорити о другом веку историје модерног дизања тегова. Почеци дизања тегова, као савремене спортске гране, налазе се у Аустрији, Русији, Немачкој и Уругвају. Из дизања тегова су настале још две спортске гране: боди билдинг и дисциплине снаге (powerlifting).

С обзиром на то да су ове две спортске гране, када су настајале, организационо биле слабе, да је постојало више федерација које су организовале такмичења и представљале тај спорт у свету, МОК је бригу о њима препустио Међународној федерацији за дизање тегова, као једној од најстаријих спортских федерација и уједно спортској грани из које су настала та два спорта.

Дизање тегова се налази на програму Олимпијских игара од 1896. године. На првим играма, на такмичењу у дизању тегова, учествовало је 8 такмичара из 5 земаља. Такмичења у дизању тегова нису одржана на Олимпијским играма 1900. године у Паризу, 1908. године у Лондону и 1912. године у Стокхолму. Олимпијске игре нису одржане 1916, 1940. и 1944. године. Такмичење жена у програм Олимпијских игара је укључено од 2000. године у Сиднеју.

Више година се водила дискусија око тога које такмичење треба означити као прво званично Светско првенство. До Олимпијског конгреса у Лос Анђелесу 1984. године, сматрано је да је прво светско првенство у дизању тегова одржано 1922. године у Талину. Међутим, на основу истраживања и на предлог Владана Михајловића, за прво Светско Првенство званично је прихваћено такмичење одржано 1898. године у Бечу, док се данас за прво Светско првенство сматра такмичење одржано у Лондону 1891. године.

Прво европско првенство је одржано 1896. године у Ротердаму. Прво јуниорско светско првенство је организовано 1975. године у Марсељу, а прво светско првенство за жене 1987. године у Дејтона Бичу.

Дизање тегова у Србији у периоду од 1857. до II светског рата.
Такмичења „ко може више подићи“ су веома стара. Половином XIX века почиње организован развој дизања тегова у земљама западне Европе и Русије. У Србији, у неким грађанским друштвима, у то доба се такмичи у дизању бакрача (бакарни котао) пуног воде и дизању камена. Стеван Тодоровић (1832–1925) је 1857. године основао „Прво Српско друштво за гимнастику и борење“ у оквиру кога се развијало вежбање са теговима.

Друштво је 1891. године променило име у Београдско гимнастичко друштво „Соко“, да би се пред I светски рат ујединило са Гимнастичким друштвом „Душан Силни“ и добило назив „Савез соколских друштава Душан Силни“. У Сомбору, 1880. године, Александар Шане Деметровић поставља темеље спорта у том граду. Један од основних спортских реквизита које је користио били су тегови. У периоду од 1894. до 1896. године у Сомбору је боравио др Петар Тадић, велики стручњак за дизање тегова оног времена.

У Суботици, 1880. године, браћа Вермеш (Лајош, Нандор и Бела) у Суботичком спортском друштву развијају дизање тегова. Владан Ђорђевић (1844–1930) је 1882. године основао „Београдско грађанско друштво за гимнастику и борење“ у коме се вежбало и дизање терета. Од команданта београдске тврђаве, Богићевића, набављена су ђулад која су коришћена за вежбање снаге. Најистакнутији вежбачи са теговима били су Љубомир Петровић и Емерих Штајнлехнер.

Београдско гимнастичко друштво „Соко“ је организовало 30.11.1890. године „гимнастичко вече“ на коме су учествовали и дизачи тегова: Лазар Савић, Јован Стојановић, Љубомир Станојевић. На освећењу заставе гимнастичког друштва „Душан Силни“, 1897. године у Београду, организовано је такмичење у дизању тегова од 50 кг. Победник је био Радисав Јовановић из Београда.

Крајем 1909. године у Београду, Александар Цатовић оснива клуб „Милош Обилић“. У клубу се вежба рвање и дизање тегова. У Прагу је 1912. године одржан 6. Чешки свесоколски слет. На слету су учествовали, како је забележила тада штампа, и „Срби из Зајечара и освојили су 11. место“. Такмичили су се Драгиша Нејић, Драгутин Ђорђевић и Војислав Димитријевић у дворуцном потиску тега од 50 кг што више пута.

У Првом Југословенском спортском алманаху дат је списак клубова чланова Тешко-атлетског савеза Југославије. У следећим клубовима, са територије Србије, вежбало се дизање тегова: „Новосадски атлетски клуб“, Нови Сад; Шпортни клуб „Јуда Макаби“, Нови Сад; „Сенчански атлетски клуб“, „Сенчанска јеврејска омладина“ и други клубови у Сенти; више клубова у Сомбору; „Ферум“, „Конкордија“ и друга друштва у Суботици; клубови у Великој Кикинди, Великом Бечкереку, Старој Пазови итд.

Дизање тегова у Србији у периоду од 1948. до данас.
Иницијативни одбор за формирање тешкоатлетског савеза Србије и тешкоатлетског одбора Београда формиран је 3. августа 1949. године. Одбор за оснивање тешко атлетског савеза Србије чинили су: Милан Ерцеган, Ђока Вељковић, Миладин Поповић, Бранко Тегелтија, Гојко Бабић, Јован Ружић, Никола Адамовић и Фрањо Фишер.

И пре овога су дизачи тегова са територије Србије учествовали на организованим такмичењима. У Љубљани је 11. јула 1948. године одржано I првенство Југославије за сениоре. На њему је учествовало три такмичара из Србије, сви из „Милиционара“ из Новог Сада. До те године евидентирано је четири клуба за дизање тегова у читавој Републици и девет судија са положеним испитом. Већ 1949. године било је регистровано осам клубова, 1950. године девет, а 1966. године деветнаест. На дан 1. априла 1966. године било је 495 регистрованих такмичара у Србији.

Прво првенство Србије за сениоре је организовано 19.06.1949. године у Новом Саду. Тада се такмичило у шест категорија. Оснивачка Скупштина тешко атлетског савеза Србије одржана је 18. јуна 1950. године у Београду. У оквиру савеза радила су два одбора – за рвање и дизање тегова.

Екипна и куп такмичења Србије одржавају се од 1956. године. Прво првенство Србије за старије јуниоре одржано је у Новом Саду 25.05.1958. године. Прво првенство за млађе јуниоре одржано је у Инђији 23.03.1974. године. Такмичења за жене се одржавају од 2005. године, а за ветеране повремено. У периоду до 1985. године, по броју титула државних првака истичу се Марко Острогонац, Владимир Зрнић, Златко Миловац, др Ђура Кермеци, Душан Мирковић.

У периоду од 1948. до 1992. године, дизачи тегова из Србије освојили су највећи број медаља на сениорским екипним првенствима Југославије. Од укупно 2461 додељене медаље, дизачи из Србије освојили су 1086 (44,13%), из Босне и Херцеговине 599 (24,34%), из Хрватске 464 (18,85%) и Словеније 312 (12,68%). Као тренери и спортски радници, посебно су се истакли браћа Корхец, Миодраг Јовановић, Михајло Антонијевић, Ерих Шпајзер, Ђура Кермеци, Стипан Верт, Милан Маширевић, Владан Михајловић, Војислав Илић и др.

Након формирања СРЈ, ДЗСЦГ и осамостаљивања Србије, Савез Србије за дизање тегова наставља континуитет чланства у Међународној федерацији за дизање тегова.

После 1945. године оснивају се бројни клубови: КДТ „Динамо“ Панчево, „Спартак“ Суботица, „Нови Сад“, „Срем“ Сремска Митровица, „Партизан“ Београд, „Банат“ Зрењанин, „Херкулес“ Бач, „Јединство“ Нови Бечеј, „Железничар“ Инђија, „Сента“, „Дубочица“ Лесковац, „Млади радник“ Пожаревац, „Рекорд“ Мали Зворник, „Омладинац“ Змајево, „Вождовац“, „Црвена звезда“ и многи други.

Већи број клубова за дизање тегова основан је након 1998. године: Камен, Титан Џим, Домино Лукс, Импулс, Шварц, Дача, Спорт Актив, Студент и др. За неке клубове није било могуће пронаћи податке о години оснивања (Милиционар – Нови Сад, Еђшег – Бачка Топола, Наша крила – Земун, Симпо – Врање, Јединство – Стара Пазова, Братство – Ада, Бачка – Мол, Јединство – Бачко Петрово Село, Радник – Врбас, Младост – Апатин, Бродарац – Мачванска Митровица, ТАК „Победа“ – Петроварадин, ФАМ – Нови Сад и други). Већина ових клубова данас није активна, осим КДТ „Симпо“ из Врања и КДТ „Јединство“ из Старе Пазове.